Iako "sindrom najstarije ćerke" nije zvanična dijagnoza, već pojam iz popularne psihologije, nova studija sugeriše da u njemu ima više naučne istine nego što se mislilo.
Odrastajući kao najstarije dete, J.L. Volfi često je osećala da su granice između njene uloge i uloge njene majke nejasne. "Od trenutka kad se rodio moj najmlađi brat, a meni je bilo gotovo 11 godina, bila sam preplavljena osećajem odgovornosti za njegovu dobrobit. Sedela bih uz njegov krevetac i posmatrala ga kako spava, samo kako bih bila sigurna da je na sigurnom", ispričala je Volfi, najstarija od četvoro dece.
"Nije da sam mislila da moja majka nije sposobna, već sam osećala da smo u tom trenutku obe odgovorne za porodicu. Kao da sam bukvalno bila 'druga mama', a ne starija sestra", objasnila je. NJeno iskustvo je srž onoga što se danas popularno naziva "sindromom najstarije ćerke", a o kom internetom kruže brojni članci i objave, piše HuffPost.
Naučna podloga za popularni "sindrom"
Iako "sindrom najstarije ćerke" nije zvanična medicinska dijagnoza, već pojam iz popularne psihologije, nova studija sugeriše da u njemu ima više naučne istine nego što se dosad mislilo. Naučni tim predvođen Univerzitetom u Kaliforniji (UCLA) otkrio je da prvorođene ćerke u određenim okolnostima zaista mogu ranije da sazrevaju kako bi pomogle majci u odgoju mlađe braće i sestara.
Istraživači su, naime, pronašli vezu između ranih znakova adrenalnog puberteta kod prvorođenih kćeri i visokih nivoa stresa koje su njihove majke doživele tokom trudnoće.
Šta je adrenalni pubertet?
Adrenalni pubertet je faza koja prethodi punom pubertetu, a tokom koje dolazi do promena na koži, poput akni, te pojave telesnih dlačica. Međutim, ključne su promene u razvoju mozga koje podstiču socijalno i kognitivno sazrevanje. Drugim rečima, te spoljne fizičke promene povezane su s bržim postizanjem emocionalne zrelosti.
"Kada su vremena teška i majke su pod stresom tokom trudnoće, u majčinom adaptivnom interesu je da njena ćerka socijalno brže sazri", pojasnila je Dženifer Han-Holbruk, jedna od autorki studije. "To majci ranije osigurava 'pomoćnicu u gnezdu', što pomaže ženama da u teškim uslvoima održe u životu i kasnije potomstvo".
Važno je napomenuti da adrenalni pubertet ne uključuje razvoj grudi ili početak menstruacije. Teorija studije jeste da devojčice postaju mentalno dovoljno zrele za brigu o mlađima, ali ne i fizički sposobne da imaju svoju decu, što bi ih odvuklo od uloge pomoćnice u porodici.
Zašto ne i sinovi?
Zanimljivo je da ovaj fenomen nije uočen kod sinova ili ćerki koje nisu prvorođene. Istraživači veruju da za to postoji evolucijski razlog. "Jedan od razloga zašto nismo pronašli ovaj učinak kod prvorođenih sinova mogao bi da bude taj što muška deca ređe od ženske pomažu u direktnoj brizi o deci, pa majke imaju manji adaptivni podsticaj da ubrzaju njihov socijalni razvoj", objasnila je Han-Holbruk.
Osim toga, dodala je, prethodna istraživanja pokazuju da je vreme ženskog puberteta generalno podložnije prilagođavanju kao odgovor na rane životne događaje nego što je to slučaj kod muškaraca.
Istraživanje koje je trajalo 15 godina
Rezultati studije, objavljeni u februarskom izdanju časopisa Psychoneuroendocrinology, temelje se na podacima prikupljanim tokom 15 godina. Istraživači su pratili porodice od trudnoće majki pa sve do tinejdžerskih godina njihove dece. U istraživanje su bile uključene žene iz dveju klinika u Južnoj Kaliforniji koje nisu pušile niti koristile lekove i opijate tokom trudnoće.
Tokom trudnoće je u pet navrata meren nivo stresa, depresije i anksioznosti kod majki. Nakon rođenja dece, od kojih je 48% bilo devojčica, a 52% dečaka, praćen je njihov razvoj. Zasebno su merene karakteristike adrenalnog i gonadalnog puberteta, poput rasta dlačica, promena na koži, razvoja grudi ili promene glasa. U obzir su uzeti i drugi činioci koji mogu da utiču na rano sazrevanje, poput razvoda roditelja ili ekonomske nesigurnosti.
Nakon analize svih podataka, zaključak je bio jasan: prvorođene devojčice čije su majke doživele visoke nivoe prenatalnog stresa sazrevale su najbrže.
Evolucijsko prilagođavanje i "fetalno programiranje"
Ova otkrića doprinose sve boljem razumevanju takozvanog fetalnog programiranja - fascinantnog područja koje istražuje kako stres i drugi činioci koje žena doživljava tokom trudnoće utiču na decu dugo nakon rođenja. "Ovo je prvo takvo otkriće i fascinantno je posmatrati ga kroz evolucijski okvir", izjavila je Moli Foks, antropološkinja s UCLA-e i jedna od autorki studije.
U razgovoru za HuffPost, Foks je pojasnila teoriju: "Jedna od fascinantnih teorija je da fetus u majčinoj utrobi dobija signale o tome kakav će svet biti, a njegovo telo može fleksibilno da prilagodi svoj životni ciklus kako bi bio optimalno pripremljen za uslove koje očekuje".
Za J.L. Volfi, autorku s početka priče, nalazi studije nisu iznenađujući. "Moja priča je nešto drugačija - pravi pubertet, a ne samo adrenalni, prošla sam s 12 godina, iako sumnjam da sam doživela rano kognitivno sazrevanje", rekla je.
Ipak, druge studije sugerišu da za odgovorne najstarije ćerke postoji i nagrada: istraživanje iz 2014. pokazalo je da upravo one imaju najveće izglede za uspeh, dok je studija iz 2012. otkrila da prvorođeni češće zauzimaju vodeće pozicije.
Moli Foks, koja je i sama najstarija ćerka (blizanakinja), zaključuje kako je srećna što je rad objavljen upravo u vreme kad je kulturna rasprava o ovoj temi u punom jeku. "Kao jedna od najstarijih, mislim da je to posebna uloga u svakoj porodici zbog potencijala za bliskost s majkom i sposobnosti da pomognem u brizi za mlađu braću i sestre", kazala je.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
