Decenijama su naučnici bili uvereni da se prsti na rukama i nogama u vodi smežuraju zato što spoljašnji sloj kože upije vodu od čega se nabubri, ali nije tako.
Spoljašnji sloj kože čvrsto je vezan za sloj ispod i ne može se tek tako širiti. Poptoru tom verovanju stvorili su naučnici još 1935. godine jer su primetili kako se prsti na nogama ili rukama neće smežurati nezavisno koliko dugo stoje u vodi, ako im je određeni živac oštećen.
Tada su došli do zaključka kako se to događa zbog reakcije vegetativnog nervnog sistema u telu koji je zadužen i za kucanje srca i disanje.
Neurolozi su sad skloni uverenju kako to ima evolucijsku pozadinu, odnosno prsti se smežuraju jer tako bolje prianjaju uz mokru površinu – lakše uhvate ribu, stabilniji su na vlažnim površinama itd.
U 2013. godini sproveli su niz istraživanja na tu temu. U jednoj studiji zamolili su dobrovoljce da hvataju mokre i suve predmete u dva slučaja – ako su im prsti naborani od vode i ako su suvi. Sa naboranim prstima bili su mnogo brži u sakupljanju mokrih predmeta i to za otprilike 12 odsto.
Uporedili su to sa gumama na automobilu. Ako su utori dovoljno duboki, guma će dobro prianjati uz površinu. Svi znamo kakav je slučaj s ‘ćelavim gumama’. Jednako je i s prstima.
Zaključak naučnika je taj da prsti u vodi ne nabubre već se smanje zbog krvnih sudova koje se u njima stežu pa se koža zbog toga smežura.
