Opšte je prihvaćeno da vaspitanje određuje gotovo sve u čoveku: karakter, inteligenciju, pa čak i težinu i sam odnos prema hrani. Ali najnovija istraživanja sugerišu da i geni imaju veliku ulogu!
Istina je da vaspitanje igra ogromnu ulogu u tome kako dete odrasta: roditelji mu usađuju određena moralna načela koja formiraju karakter. Oni takođe razvijaju mentalne sposobnosti bebe. Konačno, svi znamo da ponašanje u ishrani u porodici ima veći uticaj na telo deteta: ako jedete ukusno i puno i zloupotrebljavate brzu hranu, postoji rizik da će dete u budućnosti imati višak kilograma .
Mnogo je knjiga napisano na temu vaspitanju. Mlade majke pretražuju internet u potrazi za odgovorima na pitanja. Međutim, nedavna istraživanja naučnika dokazuju da su za neke ljudske kvalitete kriva genetika. Neki stavovi čoveka usađuju se vaspitanjem, ali nešto se prenosi i genima..
Evo kojih 5 osobina deca mogu da naslede genima od svojih roditelja:
1. Težina
Ako ste čuli za to kako uznemirena majka pokušava da nahrani svoje malo dete, videli ste kako roditelji sa viškom kilograma u restoranu pokušavaju da natrpaju svoje dete hranom koju ono odbija da jede, ili, naprotiv, primetili ste vitku majku i otca koji imaju bucmaste potomke koji odlučno odbijaju da jedu brokoli, onda ste upravo bili svedoci borbe između vaspitanja i genetike. Da, koliko god da je tužno shvatiti, mršavost i sklonost gojaznosti su nasledni. Hteli mi to ili ne, težina deteta kada krene u samostalan život nema mnogo uticaja na porodične navike u ishrani.
Istraživanje sprovedeno na miševima identifikovalo je gen odgovoran za povećanje telesne težine. Životinje su konzumirale istu količinu kalorija, ali su samo miševi sa specifičnom genetskom promenom dobili na težini.
Osim toga, prema naučnicima, genetski je određeno da li će osoba imati višak kilograma u detinjstvu ili odraslom dobu. Ova informacija može biti korisna nama koji smo izuzetno ljubomorni na koleginicu iz susednog odeljenja jer jede i ne dobija na težini. Dobra vest je da dijeta i vežbanje pomažu. Loša vest je da morate da prihvatite činjenicu da ćete morati da se borite sa viškom kilograma ceo život.
2. Optimizam
Nedavno je studija koju su sproveli američki naučnici otkrila da je otprilike 50% pozitivnog stava prema životu nasleđeno od roditelja. Drugi američki naučnik, sociolog Artur Bruks, takođe tvrdi da je skoro 50 odsto vedrine, sposobnosti da uživate u onome što imate, nasleđeno na genetskom nivou. A vedrina zavisi manje od 40% od nedavno nastalih događaja, odnosno od konstantnih parametara koji se menjaju. Preostalih 10% je lični stav osobe prema problemu (bilo da želi da se potrudi da ispravi situaciju, ili više voli da odustane i sam podnese ostavku).
U svojoj knjizi "Sebični razlozi za rađanje više dece", ekonomista Brajan Kaplan tvrdi da roditelji uveliko precenjuju svoj značaj u podizanju dece i oblikovanju sposobnosti svoje dece da uživaju u životu. Zasnovan je na dokazima da identični blizanci (koji dele isti DNK) imaju sličan nivo zadovoljstva životom u poređenju sa drugiom blizancima.
Ali postoje dobre vesti za roditelje stalno nezadovoljnog potomstva: istraživanja pokazuju da je mrzovoljnost verovatnije genetski inherentan kvalitet, a ni na koji način nije rezultat nedostatka roditeljske ljubavi u detinjstvu ili neke dugotrajne ogorčenosti.
3. Sreća je nasleđeno osećanje
Srećni roditelji prenose svom detetu sposobnost da se oseća srećnim na genetskom nivou. O tome svedoče rezultati epigenetske studije čiji je autor dr Alberto Bukaj. Prema istraživaču, sposobnost da se oseća sreća je programirana genetski i ne razvija se nakon rođenja kroz vaspitanje. Jake pozitivne emocije i stanje sreće pokreću određene hemijske reakcije u telu muškarca i žene koje mogu uticati na genetski kod bebe.
Poznato je da ponašanje roditelja i njihova percepcija sveta utiču na karakter deteta i njegovu percepciju okolnih ljudi i događaja. Međutim, dr Baki svojim istraživanjem ističe da sposobnost da se osećate i ponašate kao srećna osoba nije nasleđena na nivou vaspitanja, već je urođena.
4. Karakter
Mnoge strudije su ispitivale da li geni utiču na karakter, ali kako još nije tačno poznato. Mnogo je primera kako je usvojeno dete izraslo u potpunu suprotnost svojim usvojiteljima. Setimo se popularne priče o Hariju Poteru, kojeg su odgajali zli ujak i tetka, ali je, ipak, odrastao u ljubaznog dečaka. I sve zato što je njegov karakter bio postavljen na genetskom nivou. Ali milijarde dolara potrošene na proučavanje DNK još uvek nisu pomogle da se pronađe odgovor na pitanje: "Pa koji su geni odgovorni za ljubav prema redu/urednosti/pristojnosti?"
Može li biologija objasniti kriminalno ponašanje? Više od 100 studija na ovu temu sugeriše da genetska predispozicija igra važnu ulogu. Ali sama činjenica da je osoba nasledila takve osobine ne znači da će nužno postati ubica ili lopov. Ovde je neophodna edukacija: roditelji, primetivši na vreme opasne impulse deteta, mogu da ih okrenu u dobrom pravcu.
5. Sposobnost učenja
Geni utiču, pre svega, na sposobnost deteta da uči, njegove ocene i inteligenciju uopšte. Britanski istraživači su 2013. godine proučavali akademski učinak više od 11 hiljada jednojajčanih šesnaestogodišnjih blizanaca. Pokazalo se da geni više utiču na ocene nego kvalifikovani nastavnici, jake škole i strogi roditelji.
Analiza jednog američkog centra za usvajanje otkrila je da deca čije su usvojiteljice imale fakultetsku diplomu imaju 7% veću verovatnoću da završe fakultet nego njihovi vršnjaci čiji su usvojioci imali samo srednju školu. Za poređenje, dat je podatak da visoko obrazovanje za biološku majku povećava ovu verovatnoću na 26%, bez obzira na obrazovanje usvojiteljice.
6. Obrazovanje
Da, geni prisutni u detetu, čudno, mogu uticati na njegovo sopstveno vaspitanje. Odnosno, geni koji su mu preneti od oca i majke na neki način će uticati na to kako će se roditelji odnositi prema detetu. Ovo je tako složen lanac.
Više od deset studija koje su uključivale preko 14.500 parova blizanaca pokazalo je da geni koje dete ima imaju značajan uticaj na to kako se roditelji ponašaju prema njima. Na primer, kod dečaka, region gena koji prenosi serotonin može predvideti koliko će njegova majka biti ljuta ako razbije njenu omiljenu šolju, na primer. Ali naučnici ne poriču uticaj socio-ekonomskih i kulturnih faktora.
Međutim, koliko god da su geni važni, važnost vaspitanja nije poništena. NJegove metode treba da zavise u većoj meri ne od karaktera roditelja, već od karaktera deteta. Ne postoji idealan roditeljski metod – svakom detetu je potreban poseban pristup. Zato roditelji treba da se trude da uzmu u obzir individualne osobine deteta i pokušaju da ih razviju ili na vreme koriguju.
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
