Igračke sa zastrašujućim karakteristikama, poput oštrih zuba i kandži, jezivih izraza lica ili krvavih rana, sve češće se pojavljuju na policama dečjih prodavnica. Jedna od najpopularnijih je "Labubu", plišano čudovište koje je nedavno postalo hit u svetu. Mnogi roditelji se pitaju: Može li vezivanje za ovakve likove ostaviti posledice na razvoj deteta? Stručnjaci kažu da može, ali ne na način na koji mislimo.
Interesovanje za horor priče i "strašne" igračke najčešće je posledica prirodne radoznalosti kod dece, kao i potrebe da razumeju šta je prihvatljivo u društvu i kako se odrasli odnose prema neprijatnim temama. Kroz te susrete deca ne ispituju samo sopstvene granice, već i reakcije okoline.
Štaviše, interesovanje za "jezive" likove može biti ne samo bezbedno, već i korisno za dečji razvoj. Prema rečima Ane Belove, ruskog kliničkog psihologa, problemi s anksioznošću češće se javljaju kod dece koja nisu imala priliku da prožive i obrade sopstvene strahove. Upravo kroz igru sa strašnim likovima, deca dobijaju šansu da se na bezbedan način suoče sa tim emocijama.
Različite studije pokazuju da deca instinktivno traže intenzivna emocionalna iskustva, pa čak i strah, što im omogućava razvoj emocionalne zrelosti. Između četvrte i pete godine, počinju da eksperimentišu sa kompleksnim osećanjima kao što su anksioznost i napetost, mada još uvek ne umeju u potpunosti da ih obrade - zato ih intuitivno unose u igru.
Dete koje bira strašnu igračku unosi kontrolisani strah u svoje okruženje - taj lik može da predstavlja simbol neranjivosti ili hrabrosti, posebno kod dece koja prolaze kroz stresne situacije poput porodičnih promena, konflikata ili nesigurnosti. Čudovišta u ovom kontekstu nisu manifestacija poremećaja, već način da se u igri izrazi potreba za sigurnošću i kontrolom.
Ovakva radoznalost je pokazatelj aktivnog mentalnog procesa i emocionalne adaptacije, tvrdi dečji psiholog, neuropsiholog i terapeut igre Elena Mazurova. Zabrana ovakvih interesovanja, umesto razumevanja, može imati suprotan efekat - dete ne uči kako da se nosi sa strahom, već da je strah nešto što treba sakriti.
Ponašanje deteta tokom igre sa "strašnim" igračkama često otkriva mnogo toga. Da li se dete smeje, glumi, integriše tu igračku u druge svetove - sve to su važni signali koji ukazuju na zdrav odnos prema emocijama. U tom smislu, roditelji treba da prate celokupno ponašanje deteta, a ne da se fokusiraju isključivo na izgled igračke.
Stručnjaci smatraju da odrasli treba da usmeravaju, razumeju i istražuju zajedno sa detetom, umesto da osuđuju njegovu želju za igrom sa "strašnim" igračkama. Pitanja poput: "Zašto ti se sviđa ova igračka?" ili "Šta ti ona predstavlja u igri?" mogu otkriti mnogo o detetovom načinu razmišljanja. Ako igračka izaziva noćne more ili agresiju, svakako treba obratiti pažnju, ali i tada je važno istražiti uzrok, a ne zabraniti je bez objašnjenja.
Nasuprot mišljenju da trendovi ugrožavaju individualnost, Ana Belova ističe da je ovo zapravo faza razvoja ličnog identiteta. Deca još uvek tragaju za sopstvenim preferencama i načinima da istraže šta im odgovara, a roditelji u tom procesu treba da budu podrška.
Još jedan važan element je društvena dimenzija, to jest potreba da dete pripada nekoj grupi, piše "RBK Trend". Deca često prate vršnjake i trendove, a dokazano je i da je imitacija poznatih likova iz filmova, knjiga i slično normalan deo procesa socijalizacije.
(RT)
