Anksioznost nije samo u glavi. Nekada se ne pojavljuje kroz misli, već kroz telo koje odjednom počinje da šalje alarmantne signale.
Stezanje u grudima. Lupanje srca. Osećaj knedle u stomaku. Napetost u ramenima koja ne prolazi danima. Vrtoglavice bez jasnog razloga. I onda kreće ono beskrajno guglanje simptoma koje samo dodatno pojačava paniku.
Mnogi upravo tada prvi put shvate koliko stres zapravo može biti fizički. Jer telo često progovori onda kada emocije predugo ostanu potisnute.
U savremenom svetu, gde se od svih očekuje da budu produktivni, dostupni i „jaki” čak i kada su potpuno iscrpljeni, organizam retko dobija priliku da se zaista opusti. Nervni sistem konstantno radi pod pritiskom, kao da je u režimu preživljavanja. I iako osoba možda spolja funkcioniše sasvim normalno, telo u pozadini vodi potpuno drugačiju priču.
Kada mozak prepozna stres ili opasnost - čak i emocionalnu - telo automatski reaguje. Disanje postaje pliće, srce ubrzava, mišići se grče, a nivo napetosti raste. Problem nastaje kada to stanje postane svakodnevica. Tada organizam više ne zna kako izgleda prava relaksacija.
Najčešći simptomi anksioznosti često deluju zastrašujuće upravo zato što su potpuno realni i fizički. Među njima su:
- stezanje u grudima,
- osećaj nedostatka vazduha,
- ubrzan rad srca,
- bolovi u stomaku,
- mučnina,
- iritabilna creva,
- glavobolje i migrene,
- bolovi u vratu, ramenima i leđima,
- hronični umor čak i nakon odmora.
I ne, ti simptomi nisu „umišljeni”. Telo zaista reaguje na dugotrajan stres i emocionalno preopterećenje.
Posebno je zanimljivo to što organizam često pokazuje ono što osoba pokušava da ignoriše. LJudi koji su navikli da sve drže pod kontrolom, da ćute, trpe i „guraju dalje”, vrlo često nesvesno potiskuju emocije dok telo ne odluči da ih izrazi umesto njih. A telo ne zna za glumu, perfekcionizam ni „moram da izdržim”.
Zato se anksioznost često pretvara u začarani krug. Pojavi se simptom, zatim strah da je nešto ozbiljno, pa dodatni stres, a onda simptomi postaju još intenzivniji. Upravo zbog toga mnogi ostaju zaglavljeni između medicinskih analiza koje su „uredne” i osećaja da se ipak nešto čudno događa.
Hronični stres dodatno komplikuje celu priču. Konstantan pritisak zbog posla, finansija, odnosa, porodičnih obaveza i svakodnevnog tempa života drži telo u neprekidnoj pripravnosti. Čak i kada osoba misli da se „navikla”, nervni sistem zapravo nikada nije potpuno miran.
Ono što često pravi najveću razliku nije borba protiv simptoma, već promena odnosa prema njima. Kada telo prestane da se posmatra kao neprijatelj i počne da se sluša sa više razumevanja, nivo straha i napetosti može značajno da se smanji.
U trenucima kada anksioznost počne da utiče na san, posao, odnose ili svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa psihoterapeutom može biti važan korak ka vraćanju unutrašnje ravnoteže. Jer um i telo nikada ne funkcionišu odvojeno i upravo zato jedno gotovo uvek govori u ime drugog.
